*Ispovest povredjene duše
✨ stihove pisala Violeta Milenković aka *Fear* 📝
Sudbino kurvo!
Opet si me izdala!
Kad ćeš malo da me pustiš da odahnem?!
Umorna sam da se smejem ovako glasno, dok se kidam iznutra.
Umorna sam od ne ispavanih noći i ne željenih dana.
Umorna sam od svake izdaje koju si mi priredila.
Umorna sam od svake ljubavi koju si mi uništila.
Umorna sam od svake osobe koju si mi uzela.
Umorna sam od svake čase koju sam zbog tebe popila,
od svake cigarete koju sam zapalila.
Umorna sam od svakog daha koji uzmem kroz dan.
Umorna od svakog koraka koji napravim.
Jer mislim da je sve pogrešno.
Gde god krenula, mislim da je sve ružno.
Šta god uradila i rekla sve je beznačajno.
Tako si me naučila...
Naučila si me da ćutim gutam reči i suze,
da se plašim svega lepog što imam pa makar i na sekund,
da se plašim da budem srećna.
Naučila si me da blenem u nebo noću i ne spavam.
Naučila si me da nikome na svetu ne verujem.
Naučila si me da od najgoreg uvek ima gore.
Dala si mi ciničan osmeh koji menja suze, kada me neko upita kako sam,
Dala si mi reči šale za koje nikada ne mislim da su smešne a smejem se,
Dala si mi oči koje umeju baš sve da sakriju, i lice koje je lepo tako da se nikad na njemu ne vidi loše.
Dala si mi telo u kome duša ne odmara, i glavu u kojoj misli ne ćute.
Dala si mi da patim za juče a živim u sadašnjosti.
Dala si mi sve ono najgore.
A uzela najbolje!
Gde će ti duša?
Molim te reci mi, da me spremaš za nešto mnogo bolje.
Ili me bar uništi do kraja, i onako sam bliže njemu.
Svakako se ne dam, pa ti pucaj.
Ostao ti je još jedan metak za ovo telo.
Neka bude najbolniji da ga progutam i padnem.
Sebe za sve ovo krivim, ali tebe mrzim jer si sve zacrtala na početku
a ništa nisi odala do samog kraja.
Ne gubim nadu, ni želju za boljim životom.
Ali mi ponestaje snage...
Zato te molim sada me uništi do kraja!
Sada kada sam već lomljiva, nemoj da mi mažeš oči više.
Nego završi sa lošim, da konačno
ili krenem dalje
ili jednostavno skrenem.