*Loš je grad
✨ poem by Violeta Milenković aka *Fear* 📝
U glavi je večita galama, prate me senke i tama
ka zlu vuku me mama
Mama, nisam se predala sama
predugo čujem ove glasove
oni vuku me sada
Sada malo se predajem
kada pomislim da nikada neće biti bolje
a znam da...
Da mogu da preguram
mada teško jako
jer gušim se uvek kada...
Kada...
kada pomislim da mogu bolje
Pojurim potrčim pa...
sapletem se o nešto gore,
gore...
Gore biće mnogo bolje,
ali ne mogu vas da ostavim da živite sami ovde..
Ovde, ove dane bez osmeha od tuge se oko očiju crno ne pomera,
promena
Nema nikakvih promena,
dok sam se ne probudiš crno samo te pokriva,
zameram...
Sve sebi zameram, što moglo je drugačije da bude
ko nekada,
nekada... Kada bili smo na putu bez problema,
gde ništa nije te gušilo
nisi mogao da nemaš...
Nemaš, i tako u krug se vrtiš
hoćeš da vratiš se a život te drži,
smrti...
Ne predajem se smrti, vas gore sve volim
ali sat mi se dole vrti
Jednog dana, kada odem odavde ja,
nemoj da je neko plakao ili bio iole slab,
drag...
svako od vas mi je drag
zato ne dam da mi dusu na kraju pojede vrag
Prag...
neće zlo da predje moj prag, imam malog andjela gore
i ne zanima me taj grad...
Grad, u kome svako umire mlad,
ja bih sto bolje da zivim i sto kasnije da odem,
Boze Oprosti mi Boze ako nekad ti zamerim nesto
pa te napustim i odem
Jedini pravi si put moj rode,
nema boljeg pokazatelja od tebe zivote, skote
Ti neopisivi skote
sto me teras da idem radim lose i odem,
moze...
Moze ako mi se hoce, ali ne jer znam koliko vredim i dalje
lose...
Neka bude mi lose, necu da posustanem jer nije ni moj andjeo boze,
moze...
Sve sto mogu dobro da uradim moze,
samo da nasmejem nekoga meni je lepo,
hoce...
Ma sve me hoce, i dobro i lose
Od svoje glave ja bezim jer pukla sam,
lose...
Jako je lose kada iz duse krv ti podje
iz svake rane pomalo pa gusi te
i ne pusta kad noc je...
Noc je, a ja ne mogu da zaspim od razmisljanja
pisem pesme i cigare gasim...
Gasim, nekad sve lepo u sebi samo da prestane na sekund
da poludela ne bih...
JA ne bih nikada da ostavim sve iza sebe,
ali dobro mi ne dolazi a lose me grebe...
Grebe, sol na rane ide
i lazem sebe da ne mogu da idem dalje
ali tvoj osmeh uvek me sjebe...
Sjebe, jer si me naucila da cak i kada je najgore mora da jede,
jede...
Pa makar i na silu,
isto si ti radila dok si mi sedela u krilu
Zato andjele ne brini,
nek lome me nemiri ti
uvek čista mi ostani kao slika u glavi,
nikad u toj bolničkoj postelji...
Postelji, neću se naći zato molim te smej se gore i ne plači,
način...
Jaki uvek nadju način, dok slabi se predaju i leče se svačim, svačim
Nije vam droga spas, nije u alkoholu ničiji osmeh i glas,
nije u čaši spas
ne pali više ni jednu cigaru
jer u njoj nije spas,
znaš...
Znaš da teško je past, ali propast je onda kada izgubiš glas,
glas...
Glas koji govori nije kraj i za svakoga od nas znajte postoji spas,
spas...
Zato andjele ne brini,
nek lome me nemiri ti
uvek čista mi ostani kao slika u glavi, nikad u toj bolničkoj postelji...
Postelji, neću se naći
zato molim te smej se gore i ne plači,
način...
Jaki uvek nadju način,
dok slabi se predaju
i leče se svačim,
ne plači